Zaista bi bio civilizacijski sunovrat kada bi se u 21. veku potopili u sopstvenim fekalijama zato što je nekolicina morala brzo da se obogati, a sve pod parolom progresa. Logičnije je ulagati u kanalizaciju i vodovod, nego u nacionalni stadion. Ali, prioritet je profit
Nezadovoljstvo načinom na koji se Beograd menja postalo je očigledno već na izborima 2022. godine, kada je vladajuća koalicija prvi put dobila manje glasova od stranaka opozicije. Verovatno najupadljiviji vid promene identiteta grada – otimanje njegove vizure kroz Beograd na vodi i K-distrikt – sigurno je imalo uticaj na raspoloženje birača, zbog čega ostaje nejasno zašto se opozicione stranke ne usuđuju ni da obećaju njihovo rušenje. O tome da li bi tako nešto bilo moguće i kuda nas vodi trenutni pravac razvoja grada, za Radar govori Iva Čukić, čiji je rad u kolektivu Ministarstvo prostora zavredeo da se nađe u nedavnom izboru sto žena iz sveta arhitekture Kraljevskog instituta britanskih arhitekata.
Kako to da se posle prirodnih ili ratnih katastrofa podrazumeva da gradove ne treba ostaviti razorene, a posle urbanističke se ponašamo nemoćno?
Zanimljivo je poređenje između urbanističkog nasilja i prirodnih i ratnih katastrofa. Međutim, prvo je uglavnom rezultat naših odluka i politika, dok su ove druge vrlo često van naše moći. Mi odlučujemo kako neki prostor izgleda, kako u njemu živimo, kakve navike i odnose negujemo, koje vrednosti društva kroz izgled grada treba da se čitaju, na čije potrebe taj grad odgovara….
U datom političko-ekonomskom kontekstu apsolutno je nerealno i naivno očekivati da bi iko u trenutnoj političkoj areni izvršio rušenje. Da obeća sigurno može – tako su i svi kandidati u Skoplju godinama radili, pa evo ništa. Mada i obećanje rušenja može biti percipirano kao radikalan potez koji bi mogao izazvati političku nestabilnost i ekonomske probleme. Čak i kada bi se neka politička opcija odvažila na takav korak, to bi podrazumevalo ozbiljne finansijske izdatke, promenu politika i regulatornog okvira, izvestan gubitak političke podrške određenih grupa, a onda i definisanje jasnog i doslednog pravca daljeg razvoja grada uz temeljno sagledavanje i procenu potencijalnih gubitaka, problema, ograničenja, ali i prilika.
Sa druge strane, građani su proteklih godina postali sve zainteresovaniji i upućeniji u urbanističke procese. Ali da li danas, kada je gradsku vlast prošao taj inicijalni šok od prisustva i primedaba građana, deluje da takvo učestvovanje može da donese rezultate?
Apsolutno, aktivno učešće u urbanističkim procesima donosi odlične rezultate – dovodi do unapređenja kvaliteta planiranja i planskih dokumenata, povećava nivo društvene prihvaćenosti planova, raste poverenje građana u donošenje odluka i eliminišu se konflikti. Međutim, proces je nedovoljno transparentan, spor i složen, što otežava građanima da se aktivno uključe u donošenje odluka. Takođe, razne nedemokratske prakse dovele su do nedostatka poverenja u institucije i pojačanog skepticizma prema formalnim procesima uključivanja, pa je to proizvelo upravo ovaj efekat gde se prava i pravda traže na ulici. Praksa je pokazala da kada ljudi izraze svoje stavove i zahteve u vezi sa urbanim razvojem na ovaj način, to može stvoriti politički pritisak na koji vlast reaguje. Organizovanje protesta, peticija i javno izražavanje nezadovoljstva mogu prisiliti vlast da preispita ili revidira određene planove i projekte. Međutim, nije poenta da nam to bude sistem, već osiguravanje transparentnosti, informisanosti i učešća, te nezavisnosti i efikasnosti institucija koje se bave urbanističkim planiranjem i sprovođenjem zakona – jer je to ključno za sprečavanje korupcije, nepotizma i zloupotreba u procesima donošenja odluka o razvoju grada. To će neminovno dovesti do većeg poverenja u te procese i institucije, pa onda i u odluke koje će odražavati stvarne potrebe i želje zajednice.
U Rakovici se na površini od 658 hektara planira stanovanje, a objekti javne namene i zelenilo tek u obrisima. Ovde je posebno interesantno da sam plan konstatuje da će 700 predškolaca i 400 osnovaca iz novoplaniranog naselja ostati uskraćeno za mesto u vrtiću ili osnovnoj školi
Generalni urbanistički plan Beograda je prestao da važi 2021. godine a čini se da se neometano nižu sve megalomanskiji graditeljski poduhvati – poslednji primer je Tempo Tower na Bežaniji. Da li nadležni pokušavaju da održe makar privid da takvi projekti odgovaraju na neke realne i prepoznate potrebe grada?
Neretko deluje kao da učestvujemo u nekoj distopijskoj video-igrici. Međutim, taj privid teško da može da se održi. Prvo, jer se svest javnosti o važnosti urbanog okruženja i životne sredine značajno povećala u poslednjih nekoliko godina, pa se ljudi sve češće organizuju i reaguju na devastaciju okruženja. Drugo, podaci i istraživanja koje proizvode institucije ove zemlje vrlo analitično iznose alarmantne podatke koji se upravo odnose na kvalitet života, priuštivost stanovanja i zaštitu životne sredine u ovom gradu. Cene zemljišta i nekretnina vrtoglavo rastu, stan se tretira kao roba, a ne kao osnovno ljudsko pravo. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je gotovo za polovinu stanovništva životna sredina najvažnije pitanje. U gradu. Beograd trenutno ima 12 odsto zelenih površina, od čega je 10 odsto pod šumama, a samo dva je ostalo zelenilo. Poređenja radi, Ljubljana ima 70 odsto zelenih površina. Kod nas je zelenilo na nekim beogradskim opštinama ispod svakog minimuma. Ako pogledamo šta kaže Plan generalne regulacije sistema zelenih površina za Beograd, grad raspolaže sa svega 7.015 hektara postojećih zelenih površina pod drvećem, koje proizvodi dnevno kiseonika za oko 311.800 stanovnika. Ove površine važne su i kao prirodne barijere od poplava, zatim za očuvanje vodnih resursa, poboljšanje kvaliteta vazduha, pa i regulacije temperature. Važno je ozbiljno shvatiti posledice klimatskih promena, ekstremnih vremenskih uslova i visokih temperatura, jer to direktno utiče na javno zdravlje, odnosno neposredno na stopu smrtnosti stanovništva. Dakle, pitanje „zelene“ regulative nije samo ekološko, već ima duboke društvene, ekonomske i političke implikacije, i zahteva izuzetno ozbiljan pristup i hitnu reakciju.
A šta nas tek čeka sa besplatnom konverzijom koju je omogućio novi Zakon o planiranju i izgradnji i „otključavanje“ na hiljade lokacija u državi?
Ovde govorimo o više različitih rizika. Ključni problem svakako leži u favorizovanju privatnih investitora, koje je „obojilo“ izmene ovog zakona. Potpuno je nejasno koja je korist za državu, kada se ovim odriče potencijalnih javnih prihoda u korist određenih privilegovanih kategorija. Ako sa ekonomskog i finansijskog aspekta, a i rizika od korupcije, fokus prebacimo na urbanistički aspekt – brza ekspanzija građevinskog sektora može dovesti do neodgovornog korišćenja resursa i degradacije životne sredine, ako se ne sprovode adekvatne procene uticaja na životnu sredinu i održivo planiranje. Takođe, povećanje izgradnje stvara pritisak na postojeću infrastrukturu (saobraćajne mreže, vodovodne i kanalizacione sisteme), a može uticati i na socijalne i ekonomske probleme u lokalnim zajednicama, uključujući povećanje cena nekretnina, gentrifikaciju i marginalizaciju postojećih stanovnika. Imajući u vidu da trenutnu praksu karakteriše masovna eksploatacija prostora i pritisak tržišta, teško da će ova predviđena ekspanzija doprineti blagostanju zajednice i poboljšanju kvaliteta života.
Za koga se zapravo podižu toliki stambeni kvadrati, ako demografske projekcije ukazuju da će se broj stanovnika Beograda smanjivati, a istraživanja Ministarstva prostora da su za najveći broj ljudi i kupovina i iznajmljivanje stana – nepriuštivi?
Kada su prioritet razvoja profit i spekulacija, onda stanovanje postaje roba, a ne osnovno ljudsko pravo. Prema istraživanju koje smo sproveli 2022. godine, većina Beograđana suočava se sa izazovom nepriuštivosti stanova. Čak 70 odsto ispitanika smatra da su cene stanova van domašaja njihovih finansijskih mogućnosti, dok oko 65 odsto procenjuje da su stambeni troškovi preveliki u odnosu na njihov budžet. Ovaj problem je posebno izražen među onima koji žele da promene svoj stambeni status, ali su ograničeni finansijskim sredstvima, što je slučaj kod 80 odsto ispitanika.
U nastojanju da temeljnije razumemo ovu problematiku, 2023. godine smo kreirali digitalnu platformu „Koliko je (ne)priuštivo stanovanje u Beogradu“, koja pruža konkretan uvid u dostupnost stanova u odnosu na primanja građana. Rezultati su pokazali da je broj stanova koji su finansijski dostupni većini stanovništva gotovo uvek ispod 10 odsto od ukupnog broja dostupnih stanova na tržištu. Nažalost, potvrdili smo da je stambeni prostor, kao osnovna potreba i pravo, često nedostupan za veliki broj građana. Posebno su pogođene grupe poput penzionera, osoba sa prosečnim ili nižim primanjima, onih sa privremenim zaposlenjem i samohranih roditelja, koji imaju ograničen broj opcija prilikom iznajmljivanja ili kupovine stana u Beogradu. Analiza onlajn oglasa za iznajmljivanje ili prodaju nekretnina tokom marta 2023. godine pokazala je da pomenute grupe imaju mogućnost biranja između svega 1 do 2 odsto dostupnih stanova na tržištu. Na primer, samohrana majka sa jednim detetom i primanjima od 620 evra, ima mogućnost izbora tek oko jedan odsto dostupnih stanova na tržištu.
Beograd trenutno ima 12 odsto zelenih površina, od čega je 10 odsto pod šumama, a samo dva je ostalo zelenilo. Poređenja radi, Ljubljana ima 70 odsto zelenih površina. Grad raspolaže sa svega 7.015 hektara postojećih zelenih površina pod drvećem, koje proizvodi dnevno kiseonika za oko 311.800 stanovnika
Osim problema nepriuštivosti, istraživanje je takođe ukazalo na pitanje geografske dostupnosti stanova. Na primer, bračni par bez dece sa ukupnim primanjima od 1.400 evra može birati između stanova koji čine svega 10 odsto oglašenih stanova. Veći broj dostupnih stanova nalazi se na periferiji grada, dok je izuzetno mali broj dostupan u centralnim opštinama. Ovakva nejednakost u dostupnosti stambenog prostora dugoročno doprinosi jačanju segregacije i prostornih nejednakosti u gradu.
Kako bi se suzbile negativne posledice tržišnog pristupa stanovanju, neophodno je raditi na politikama koje promovišu stanovanje kao osnovno ljudsko pravo i koje se fokusiraju na pružanje pristupačnog i pristojnog stanovanja za sve građane, bez obzira na njihov socioekonomski status. Ovo može uključivati intervencije države, kao što su subvencije za pristupačno stanovanje, socijalno stanovanje i regulacija tržišta nekretnina kako bi se osiguralo da stanovanje bude dostupno i pristupačno za sve. Ukoliko ne uspemo da Beograd učinimo dugoročno održivim i zdravim gradom, pitanje je ko će živeti u tim izgrađenim kvadratima, kome će se izdavati i kome prodavati.
Čini se da država takvu krizu ne smatra svojim problemom. Čak su i stanovi najavljeni uz famozni EXPO za par meseci prošli put od korišćenja za rešavanje stambenog pitanja pre svega ugroženih kategorija stanovništva (u izjavama Aleksandra Vučića i Nebojše Bakareca), do uveravanja Siniše Malog da će se ipak njihovom prodajom po tržišnim uslovima puniti budžet.
To uopšte nije deo planske dokumentacije za EXPO 2027, ništa od ovoga ne piše u tom dokumentu. Naprotiv, planirani kompleks obuhvata tri prostorno-funkcionalne celine 1) E1, planiranu kao izložbeni prostor sa paviljonima uz koje se nalaze multifunkcionalne sale, kongresne dvorane, saobraćajne i infrastrukturne površine; 2) E2, prateći smeštajni kapaciteti za potrebe učesnika manifestacije uz prateće komercijalne sadržaje, 3) E3, komercijalni sadržaji za učesnike manifestacije. Primetićete da ovde nema domova zdravlja, škola, vrtića i drugih funkcija da biste mogli da realizujete stambene prostore. Sveukupno, izjave oko EXPO 2027 sve više liče na onaj mim „Sveeee, aaaaaaaah“.
U odsustvu ozbiljnih širih planova, da li neko u Gradu brine uopšte o osnovnoj infrastrukturi koja treba da prati gradnju (vodovod, kanalizacija…)? Ili očekujemo da se investitori suzdrže ukoliko ne postoje adekvatni preduslovi za njihove ambicije?
Dosad smo više puta svedočili tome da obične kiše parališu saobraćaj, a jači pljuskovi dovode do izlivanja fekalija i poplava. Masovnu izgradnju stambenih kompleksa nije pratila i izgradnja odgovarajuće infrastrukture, a kako su u ovom naletu betonirane i zelene površine, voda prosto nema gde da ode. S obzirom na to da će obilne padavine biti sve učestalije, ovo bi trebalo shvatiti kao gorući problem i na njega brzo i adekvatno reagovati. Zaista bi bio civilizacijski sunovrat kada bi se u 21. veku potopili u sopstvenim fekalijama zato što je nekolicina morala brzo da se obogati, a sve pod parolom progresa. S tim u vezi, moglo bi se primetiti da je logičnije ulagati u kanalizaciju i vodovod, nego u nacionalni stadion.
Ima li smisla onda pitati za „više“ potrebe građana, poput pristupa domu zdravlja, školi, kulturnim ustanovama? Da li su one ispuštene generalno ili, kao što ste primetili, samo u planu za EXPO?
Treba se zapitati šta se dešava sa izgradnjom objekata javne namene i zašto ih nema. Istraživanje javnog mnjenja koje smo radili 2021. godine pokazuje da stanovnici prigradskih zona procenjuju da je izuzetno nedovoljna zastupljenost domova zdravlja i ambulanti, a sadržaji kulture ispod zadovoljavajućih. Na primer, preko polovine stanovnika Grocke i Mladenovca smatra da je broj domova zdravlja i ambulanti nedovoljan u tim opštinama. Kada govorimo o sistemu kanalizacije, najveći problem je u opštinama Grocka, Barajevo i Mladenovac, gde se dodatno identifikuje i potreba za regulacijom vodosnabdevanja.
Izmeštanje Sajma, planovi za Makiš ili Košutnjak, izmene plana za Beograd na vodi, EXPO 2027 i nacionalni stadion dobrim delom su nezakoniti. Bez usvojenog sveobuhvatnog plana koji definiše pravce razvoja i ciljeve, grad oblikuju nasumične prostorne intervencije čije će posledice biti skupocene i dugoročno štetne
Prošle godine su na javnim uvidima bili i planovi za Jajince i Rakovicu, koji potvrđuju ovaj trend nebrige o javnim funkcijama. U planu za Jajince navodi se izgradnja 37.000 stambenih kvadrata i 14.000 komercijalnih, a kapaciteti planiranih predškolskih ustanova na lokaciji dovoljni su za 70 odsto dece iz naselja obuhvaćenog planom. Gde su ti vrtići, škole, domovi zdravlja, prostori za rekreaciju? U Rakovici se na površini od 658 hektara planira stanovanje, a objekti javne namene i zelenilo tek u obrisima. Ovde je posebno interesantno da sam plan konstatuje da će 700 predškolaca i 400 osnovaca iz novoplaniranog naselja ostati uskraćeno za mesto u vrtiću ili osnovnoj školi, ali dalje se ne bavi tim problemom. Čak i demonstraciji progresa – Beogradu na vodi – nedostaju objekti kao što su škole, vrtići, ustanove kulture. Deluje da se to potpuno zanemaruje, a u pitanju je ključni deo planiranja i razvoja usluga i infrastrukture u gradu, kako bi se osigurali održivost, funkcionalnost, socijalna interakcija i kvalitet života.
U takvim okolnostima, da li onda danas iz perspektive razvoja grada i kvaliteta života ima suštinske razlike između planske i nelegalne gradnje?
Problem je nastao kad je planska gradnja počela da poprima karakteristike neplanske. Prema pomenutom istraživanju javnog mnjenja, gotovo polovina građana Beograda smatra da su odluke o razvoju grada smeštene u ruke centralizovane državne vlasti (48%) i interesa moćnika (52%). Osim toga, postoji i jasan kritički stav u pogledu neujednačenog razvoja Beograda na celoj teritoriji (47%), dok građani nemaju poverenja ni u razvoj grada u skladu sa njihovim potrebama (oko 40%), niti u planski razvoj grada (36%). Nažalost, postoji značajna povezanost između kapitala i politike, dok profesionalna autonomija za delovanje u javnom interesu izostaje. Upravo se iz tog razloga javljaju lokalne komšijske inicijative koje se bore za svoja naselja – od novobeogradskih blokova, preko Mirijeva, Banovog brda, Prokopa, Zemunskog keja, Ceraka, Zvezdare, Košutnjaka, Koteža, Padinske skele, Bežanijske kose, Voždovca – ljudi se organizuju da zaštite i unaprede svoje okruženje. Trenutna situacija u polju razvoja grada je daleko od idealne i čini se da je borba protiv „investitorskog urbanizma“ bezuspešna, ali vredi udružiti se, kako kaže jedna gospođa iz lokalne inicijative, „jer entuzijazam i volja su zarazni“, a u tome leži snaga.
Da li je normalno da je od trenutka kada je Šapić podneo ostavku i upravljanje gradom prešlo u ruke Privremenog organa oglašeno čak 68 ranih i javnih uvida u urbanističke planove i prezentacija urbanističkih projekata?
Ovde treba biti precizan i reći da su neki od tih planova već bili u proceduri, nije Privremeni organ doneo odluke o izradi svih ovih planova. U svakom slučaju, mnogo kontroverznije ponašanje Privremenog organa bilo je 2014. godine kada su počele prve radnje oko Beograda na vodi – izmene planova, ukidanje odluka itd. Stoga, izgleda da „dobre navike ne treba menjati“.
A da li je normalno da predsednik države pokazuje gde će na mestu Beogradskog sajma biti stambene zgrade, gde šetalište, a gde panoramski točak – pre bilo kakvog zvaničnog plana?
To je najbolja ilustracija kako planiranje u našoj zemlji funkcioniše, a odnosi se na fenomen koji se u teoriji naziva „neoliberalni autoritarni urbanizam“. Podrazumeva primenu neoliberalnih ekonomskih politika, ali uz snažnu centralizaciju političke moći i ograničenja političkih sloboda. Dakle, kombinuju se ekonomske reforme koje se temelje na privatizaciji, deregulaciji i slobodnom tržištu, s političkim strukturama koje karakteriše centralizacija moći i nedostatak demokratskih procesa. Odnosno, iz jednog centra se diriguje šta bi gde trebalo da bude, a onda se planovima ili nekim o-ruk sistemom to implementira u prostor. Takvo delovanje često ima duboke društvene, političke i ekonomske posledice. Centralizacija planiranja u autokratskim sistemima manifestuje se kroz planiranje urbanog razvoja koje je koncentrisano u rukama malog broja privilegovanih, što direktno dovodi do nedostatka participacije građana i transparentnosti u procesu donošenja odluka, odnosno ne uzimaju se u obzir potrebe i interesi šire zajednice.
Zatim, prioriteti u autokratskim režimima često su usmereni na razvoj velikih infrastrukturnih ili kapitalnih projekata koji se koriste kao simboli nacionalne moći i prestiža. Međutim, ti projekti se uglavnom sprovode bez široke javne rasprave ili procene stvarnih potreba i uticaja na okruženje i zajednicu, a rezultiraju dodatnim (nepotrebnim) finansijskim opterećenjima za građane. Onda, privatizacija javnog prostora, potaknuta neoliberalnom politikom, prouzrokuje ograničen pristup i kontrolu nad gradskim resursima od strane privatnih interesa, što dalje smanjuje dostupnost ključnih javnih usluga i prostora za sve građane. Na kraju, nedostatak socijalne pravde je još jedna posledica neoliberalnog autoritarnog urbanizma, jer pristup često pogoduje interesima onih koji imaju ekonomsku i političku moć, dok marginalizuje siromašnije zajednice i manje privilegovane grupe. I kao rezultat toga, dolazi do povećanih nejednakosti u pristupu stanovanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i drugim važnim uslugama i resursima.
Da li možda novi GUP i dalje nemamo zato što se pokazalo da parcijalno „planiranje“ po meri investitora savršeno funkcioniše, pa nema potrebe komplikovati?
Generalni urbanistički plan je najvažniji strateški urbanistički plan koji predstavlja viziju razvoja grada za period od 20 ili više godina. Izuzetno je zabrinjavajuće što glavni grad nema ovakav dokument koji bi jasno definisao dugoročni pravac razvoja. Svi trenutni projekti i planovi koji se sprovode ili su u fazi planiranja ne uklapaju se u strateški okvir, već su rezultat pritiska kapitala na glavni grad. To znači da izmeštanje Sajma, planovi za Makiš ili Košutnjak, izmene plana za Beograd na vodi, EXPO 2027 i nacionalni stadion predstavljaju samo neke od manifestacija ove deregulacije, i dobrim delom su nezakoniti. Bez usvojenog sveobuhvatnog plana koji definiše pravce razvoja i ciljeve, grad oblikuju nasumične prostorne intervencije čije će posledice biti skupocene i dugoročno štetne.
Broj stanova koji su finansijski dostupni većini stanovništva gotovo uvek je ispod 10 odsto od ukupnog broja dostupnih stanova na tržištu. Na primer, samohrana majka sa jednim detetom i primanjima od 620 evra, ima mogućnost izbora tek oko jedan odsto dostupnih stanova na tržištu
Pomenuti Zakon o planiranju je usvojen dan posle masovnog ubistva u „Ribnikaru“. Ali iako je vrlo brzo počelo da se priča o tome da bi školu trebalo pretvoriti u memorijalni centar, gradskoj vlasti nije palo na pamet da stavi van snage urbanistički plan za blok između Slavije i Manježa (rušenje je počelo tri meseca kasnije) dok se ne vidi da li postoji potreba da se podigne nova škola u tom kraju, umesto ogromne stambene zgrade. Kako gledate na to?
Za ovo društvo su ubistva u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, traumatska iskustva bez presedana. Desio se ozbiljan propust u prioritetima i strašan nedostatak osetljivosti, pre svega prema žrtvama, njihovim porodicama i najbližima, a onda i na traumu koju smo kao društvo doživeli. Pretpostavljam da su politički i ekonomski motivisani interesi uticali na ove odluke, a paralelno je izostalo preuzimanje odgovornosti, empatija, solidarnost i adekvatna reakcija. Očekivalo bi se da je prioritet bavljenje kolektivnim suočavanjem sa tugom, i realizacija odluke o memorijalnom centru koja mora da bude rezultat saradnje većeg broja aktera u društvu, kao i temeljne procene daljeg delovanja bazirane na pravdi i poštovanju prema žrtvama. To je važno za sve nas sada, ali i za generacije koje dolaze.